Moj pismi

Ivano pišal k ja krasa pismo. Ono jesem pravda lubopismo. V ta pismo jesal takže jevo foto.

Koda ja prihodal iz ta učilišo, ja volal ononu otnove čitati. Ja skore vhodal v moj komnato. Tam stojal moj sestro Vera pered moj stolo i čital moj pismo. V ona ruko jesal takže ta foto.

Ja kazal gneve:

– Što ti delem tam? Ne čitaj' pismi ot ina!

Moj sestro delesal červena. Ta foto padal iz jejo ruko na ta stolo i ta pismo padal takže.

Ona kazal:

– Pomilaj' … ja iskal moj knigo …

– No ti dobre znem, šo vaš knigi ne jesem na moj stolo. Takže ne v moj komnato! Peredavaj' ta pismo k ja.

Ona polučal dobra uroko: ona ne dale čitumu pismi ot ina.

Takže ja polučal uroko: ja dožem dobre zaperati ta dvero ot moj komnato.

Ta drugiňo ot Ivano

Ivano imem drugiňo. Jejo imeno jesem Maša. Ona jesem juna i krasa. Maša i Ivano jesem drugo.

Maša prihodal k ta domo ot Ivano.

– Dobrovolaj' vhodati, drugiňo.

– Priveto Ivano. Što ti delem?

– Priveto. Ja čital, no teper ja volem govorati so ti.

– Li ti imem dobra knigo?

– Da, ja imem. Ja nravem čitati toka dobra knigi. Li vi volem pivati kafo?

– Da. Li vaš tato i mamo jesem v vaš domo?

– Ne. Vot ta kafo, ono jesem ješo tepla. Ja teper delal ono.

– Spasibo. Ja mogem pivati takže nitepla kafo.

Ivano gladal ta krasa oki ot Maša. Ja videm, šo on lubem Ona.

Vseda nirane

Ivano spal utre očeň dline.

Koda on vidal ta sonco, nezapne on zaprigal. Vseda on niranem, koda on dožem hodati ko ta učilišo. On znem, šo ta učistiňo ninravem eto.

No dnes on ne volem niranati. On skore metal ta odežaĵo. Skoriše on pival ta kafo. Poslie so ta knigi vo ta ruko on begal i prigal po ta ulico. Ta ludi gledal onnu i kazal: "Kakoj niuma knabo."

Skoro on jesal pered ta učilišo. On volal vohodati vo ta učilišo, no on ne mogal. Ono jesal zaperama. On vidal nei učisto nei učajuši.

On zasidal pered ta učilišo i dumal: što slučal?

– Diable, teper ja memorem! Hodiaŭ jesem dimanĉo!

Вседа ниране

Ивано спал утре очењ длине.

Кода он видал та сонцо, незапне он запригал. Вседа он ниранем, кода он дожем ходати ко та училишо. Он знем, шо та учистињо нинравем ето.

Но днес он не волем ниранати. Он скоре метал та одежаĵо. Скорише он пивал та кафо. Послие со та книги во та руко он бегал и пригал по та улицо. Та луди гледал онну и казал: "Какој ниума кнабо."

Скоро он јесал перед та училишо. Он волал воходати во та училишо, но он не могал. Оно јесал заперама. Он видал неи учисто неи учајуши.

Он засидал перед та училишо и думал: што случал?

– Диабле, тепер ја меморем! Ходиаŭ јесем диманĉо!